Izgledam prosečno i na ulici kada bi me neko pogledao ne bi pomislio da sam drugačija od ostalih devojaka koje kruže bulevarima i koje su bas taj dan rešile da prosetaju glavnom ulicom-Opustena, u farmerkama,patikama, sa malo sminke i sa stilizovanom kosom, odajem izgled sasvim prosečne devojke.
Obična prosečna devojka koja voli da se druži i komunicira sa prijateljima i sa ljudima u svojoj okolini.
Posedovala sam guštera koji nosi ime zelena iguana i dobila sam ga od prijatelja da probam da se brinem o njemu. Gusterče nije bilo socijalizovano iako je već prelazilo taj period kada se nešto može korisno uraditi za njegovo ponašanje ali sam rešila pokusati.
Reakcije kada sam ga donela kući su bile onako, ne prijatne ali ne ni neprijatne.
Brat se grozio, govorio da sam poremećena i bolesna, tati je bio sladak, mami je bio interesantan ali ga se bojala da ga uzme u ruke. Baba je odreagovala kao kraljica-prišla je i sasvim se ponela pristojno i radoznalo prema novoj životinji pobijajuci sve predrasude o starijim životinjama.
Moj, sada vec bivši dečko, reagovao je sa ogavnošću i recenicom:Bolje da tegliš neko dete umesto da trošiš novac na nekog smrdljivog ljigavog gustera. Hvala na podršci.
Pošto se nije dugo zadržao kod mene, svega par njegovih slika je osvanulo na društvenim mrežama gde sam bila aktivna. Reakcije su bile izmešane. Od reakcija divljenja takozvanoj hrabrosti, reakcija čuđenja kako takva devojka može da drži opasnu kopiju krokodila i do reakcije gadjenja a pogotovo moje tetke koja je na svaku sliku reagovala sa: Joj Goco, A joj Goco kako možes?
Zbog kompleksnosti situacije ali i zbog stalnog pritiska, životinja je pronašla novog vlasnika koji je bio mnogo iskusniji od mene po pitanju korekcija o ponašanju a ja sam se osećala ne kao gubitnik jer nisam uspela. Ja sam bila čak šta više srećna jer je moja životinja sada mnogo srećnija a ja bogatija za jedno iskustvo, nego sam se osećala kao gubitnik zbog toga što nisam odolevala pritisku okoline.
Moj sledeći ljubimac i jedna velika ljubav koja evo traje punih 6 meseci je beba bradatog zmaja, bradate agame ili pogona viticeps. Uzela sam je krišom, bez obavesti mojim roditeljima i partneru, zbog toga što sam bila uporna i žarko sam zelela da ne odustanem od svog sna. Ovog puta sam se dobro potkovala znanjem, proučila internet portale, forume, grupe, knjige i naoružala se dobrim teoretskim znanjem. Životinja, samo 5 dana stara, stigla je brzom postom post ekspresa na moju adresu.
-A joj crna Gordana, pa šta će ti još jedan Gugi? Zar se ne sećaš kako me je ujedao i kako me je napadao?-Mamine oči su bile pune razočarenja u mene kada je videla životinju veličine upaljača u kutiji pored mene, dok sam na hladnom parketu sedela i nameštala terarijum. Spominjala je mog mužjaka iguane, mog prethodnog guštera, poučena iskustvom sa njim, razumela sam je.
-Mama, ovo nije ista vrsta kao Gugi, pipni ga, samo ga pipni, vidi kako je miran....vidiš da je drugačije boje?- Sa njom sam pričala polako, kao sa detetom od pet godina, kao sa osobom koja se boji visine a upravo putuje na vrh zgrade od 11 spratova.
-E jbm ti mater ludu, još jednu si mi zmiju donela, vidi kakvo je ko žaba, Gordana odma da je skloniš ,plakaću-Reakcija mog mladjeg, punoletnog brata na životinju od ukupno 6 cm u punoj dužini.
-Ti stvarno ne znaš sta ćeš od sebe? Pa dobro...Šta to jede? Jel' to jede komarce?- Moj tata je pokušao da spoji lepo i korisno.
-Kako je sladaaaaaaak-Reakcija legende. moje babe koja i dan danas nosa guštera kao da joj je rod rodjeni. Volim je zbog toga.
Odgajati bebu pa još i bebu guštera bio je dobar izazov. Noći neprospavane čitajući blogove i forume stranih odgajivača i hobista i njihova prepucavanja je bilo iscrpljujuće ali je malena, na kraju ženkica rasla polako ali sigurno, neprimetno mojim očima, ali primetno svim ostalim ljudima u mojoj okolini.
Nisam u početku mnogo znala, ali sam poučena lošim iskustvima došla do zaključka da treba da potražim pomoć sa strane ukoliko se nešto iskomplikuje. Uglavnom su komplikacije bile moja paranoja i strah da nešto nisam pogrešno uradila, iako je u stvari bilo sve sasvim u redu. Nisam naisla na razumevanje od strane domaćih hobista nešto preterano, jer sam u njihovim postovima i komentarima na moje postove došla do zaključka da ih i ne zanima a i da jedva čekaju da neko nešto pita da bi ga omalovažavali i da bi ga kinjili jer bože, ona ne zna.
Bože ona ne zna, bože ona je žensko,šta se ti, devojko trpaš u zmije i guštere, bolje ljuljaj bebu- bile su neke od reakcija koje su me deprimirale. Samo sam želela iskren odgovor na moja pitanja i pomoć, da naučim da sprečim. Naišla sam na razumevanje kod male nekolicine ljudi u Srbiji i kod velike većine hobista u inostranstvu.
Sada moja beba, koja više tako ne izgleda ima 6 meseci i prilično prosečne dužine za jednu zenku: 45 cm. Zdrava je i pokazuje da ima sve što joj je potrebno i ja se trudim da joj to obezbedim. A loše komentare trudim se da zaboravim i da i dalje učim o mom ljubimcu, ali u tišini i iz senke da me nijedan glas ne čuje i ničije oko ne vidi. Barem ne ovde.
